Brazil i Argentina u trudnoci sa dvogodisnjakom

Brazil i Argentina u trudnoci sa dvogosnjim detetom, priprema, kupovina karata, istrazivanje

Posle cetiri zime provedene u Aziji, koju volimo, gde se osecamo kao kod kuce, odlucili smo se za promenu – za nesto novo. Za pocetak, nismo ni imali konkrenu destinacije, vec smo resili da vidimo kakva je ponuda avio karata, pa kad nadjemo nesto je povoljno – da kupimo karte i putujemo. Prvo sto je bilo interesantno – Juzna Afrika – let iz Beorada za 380 EUR, ali smo odustali zbog britanske tranzitne vize i zbog juznoafricke koju bi morali da vadimo u Bugarskoj. Previse komplikovano. Nedelju dana kasnije nasli smo povratne karte Rim – Sao Paulo za 315 EUR po osobi. Super!!! Kupujemo. Za pocetak, idemo do Sao Paola, a kasnije cemo vec da vidimo sta jos sve treba, odnosno mozemo, da obudjemo i da vidimo!!!

Cesto nalazimo jeftine karte i na dugim relacijama, ali problem je da ih “uvezemo”, ako letovi nisu iz Beograda. Ne retko, kraca linija, recimo od Beograda do grada iz koga postoji poviljna ponuda, ispadne skuplja od te duze relacije. Ovog puta ni to nije bio problem. vezali smo let Temisvar – Rim po ceni od 27 evra po osobi, sa po jednim nocenjem u Rimu u odlasku i povratku. Uvek se radujemo kad imamo presedanje u nekom od gradova koje volimo. Do Temisvara je kolima lako doci. U takvim situacijama, ako kola ostavljamo na aerodromskom parkingu, preko kluba putnika uzimamo dugorocne parking karte. Medjutim, buduci da smo ovog puta planirali da ostanemo mesec i po dana, to se nije isplatilo. Zato smo kola ostavili kod prijatelja u Vrscu, a on nas je odvezao i po povratku doveza iz Temosvara.

Juzna Amerika – velika nepoznanica

O Juznoj Americi smo culi razne price, uglavnom one negativne. Otmice ljudi, posebno dece, favele, droga; kradja aparate, navca. Biser je: uzmes taksi, a taksista te odvede u dzunglu gde ti vade organe…
Kad cujem takve, grozomorne price, i spreman sam za sve moguce scenarije. Zato sam, na primer, preko Aliekspresa porucio brazilsku skrivenu torbicu, za oko struka, na koju sam kasnije bio ponosan, jer su je svi lokalci imali za vreme karnevala. Naravno, ispalo je da meni nije bila neophodna. Sta vise, posle festivala sam novac i karticu nosio u dzepu najnormalnije. Inace, u Brazilu je kartica najdominatnije platezno sredstvo. Neocekivano, ali sa njom placate sve ukljucujuci i koktele i sladoled na plazi, kes “skoro” da i ne treba.

Sem kriminala, za Brazil se vezuju razne bolesti, a od svih najaktuelnija je i dalje prica o Zika virusu. Za vreme svetskog prvenstva i olimpijade odjekivalo je “trudnice ne putujte”, svi su videli grozomorne slike beba rodjenih sa mikrocefalijom. Ako ste citali nase prethodne postove, mogli ste procitati kako je Jelena zatrudnela pred put u Filipine. Pred ovaj put se odigrala slicna scena… Nekoliko dana pred let, Jelena radi test na trudnocu – i test je pozitivan. Pogledamo se oboje i prvo sto nam pada napamet – zika! Kao za inat, ostala je trudna pred put u zemlju koja je za trudnice nocna mora. Prvo smo pomislili da odustanemo od puta, ali posto se sve desava manje od nedelju dana pred odlazak, sve avio karte, svi hoteli, airbnb i rentacar su bili placeni uglavnom bez mogucstva povracaja novca. Onda smo seli i uradili istrazivanje.

Kada je izbila epidemija zike, 2016. godine, obolelo je oko 260.000 ljudi. Kao rezultat toga sledece godine rodilo se 960 beba sa mikrocefalijom. Dve godone kasnije, broj obolelih je bio 2.200, a broj beba sa mikrocefalijom – 20. Ukratko, oko 1000 puta manje. Epidemija je zvanicno prosla, mada americka zdravstvena organizacija i dalje trudnicama savetuje da ne putuju u Brazil. Mada, oni to govore za Tajland i Filipine. Takodje, cela prica oko mikrocefalije je jako komplikovana, ne izaziva je samo Zika vec i nneki drugi virusi kao i genetske anomalije. Iz nekog razloga, ogromna vecina slucajeva je u severoistocnom delu Brazila. Veruje se da do mutacija dolazi najcesce ako je majka bila obolela od denge pre oboljevanja od zike. Bottom line je bio to da je 20 slucajeva mikrocefalije u zemlju od 200 miliona ljudi prihvatljiv rizik, bar za nas. Razmisljam: postoji toliko toga sto moze da ti dodje glave, na primer nadrogirani klinac od 10 godina, sa kalasom, koji se skotrljao iz favele…

I, resimo da idemo i da odbacimo sve negativne misli. Deviza je: misli pozitivno i ziveces pozitivno!!!

Ceo put je trajao oko mesec i po dana i, ako na prvi pogled deluje da je to mnogo vremena, mi smo za svo to vreme videli samo juzni deo Brazila (od Rija do Florijanopolisa) i Buenos Aires, glavni grad Argentine. Cak smo neka mesta i pretrcali.

Plan je bio sledeci:

Rim – 1 dan
Sao Paulo – 4 dana
Florijanopolis – 5 dana
Kuritiba – 2 dana
Igazu Vodopadi (brazilska strana) – 1 dan
Buenos Aires – 7 dana
Iguazu Vodopadi (argentinska strana) – 1 dan
Costa Verde (Parati, Angra dos Reis, Ihla Grande, Buzios) – 7 dana
Rio de Zeneiro – 11 dana
Sao Paulo – 1 dan
Rim – 1 dan

Polazak iz Beograda: 31. januar, povratak: 14. mart.

Odlazak u Vrsac – kao na izlet. Ostavljamo kola kod prijatelja, on nas vozi do arodroma u Temisvaru. Let do Rima, nocenje u vecnom gradu i evo nas na putu za Juznu Ameriku.

Od Rima do Sao Paola smo putovali kompanjom Latam airlines. Neverovatna cena je ipak imala jedan mamac, a to je putovanje samo sa kabinskim prtljagom. Takodje, svi letovi po Juznoj Americi podrazumevaju doplatu za check in bagaz, sto znacajno podize troskove. Ne preostaje nam nista drugo nego – nosimo samo najosnovnije. U principu, za nas to i nije toliki problem, jer smo vec naucili da se pakujemo u male torbe i kofere. Jedini izazov je bio spakovati se u malo za toliko dugacak put. Jedno od nash pravila, kad idemo na mesec i duze, je da se pakujemo kao da idemo na 7 do 10 dana. Na destinacijama koristimo usluge pranje vesa, ako u smestaju nema ves masine. Tako smo se i spakovali. Na kraju smo shvatili da smo mogli poneti jos manje stvari. Relji smo poneli dosta knjiga i igracaka, kako se ne bi dosadjivao, ali se ispostavilo da nije imao vremena da se igra u toj meri, koliko smo ocekivali. Ispalo je da smo mogli poneti – jos manje.

Sao Paulo

Sleteli smo u Sao Paulo, najveci grad Juzne Amerike. Prvi put smo na juznoj hemisferi! Grad nema metro liniju do aerodroma pa smo pozvali uber. Voznja od 12 evra ne deluje bas povoljno za budzet travelerse, ali ako uzmete u obzir da vas uber vozi oko sat vremena, shvatate da je cena za badava. Od grada nismo ocekivali nista narocito, jer ga ljudi uglavnom spominju u negativnoj konotaciji, u najboljem slucaju kako nije nista posebno. Bez obzira, bili smo ubedjeni da tri dana (cetri noci) nije previse i da nam nece biti dosadno. Kao prvo, morali smo da se odmorimo od puta, zatim, da ostavimo nesto vremena da mozemo i da radimo i da se posvetimo Relji.

Sao Paulo je megalopolis, sa 23 miliona stavnika u metro eriji. Iako ogroman, nema toliko sadrzaja koji mogu da privuku posetioce kao Rio i Buenos Aires, ali deluje kao grad koji se trudi da napravi turisticku ponudu. Od interesantih mesta izdvajaju se: Avenida Paulista – glavna avenija, obavezno mesto za posetu i Tenente Siqueira Campos, prelepi park koji lici na malu dzunglu, u kome se nalazi i igraliste za decu, lepo mesto za provesti sat do dva. Glavni gastro fazon u Sao Paulu je probati cuveni sendvic sa mortadelom na Mercado Munticipal. Vredi otici makar samo zbog toga! U juznom delu grada je Ibirapuera park, verzija central parka – jako dobro mesto za porodice za decom.

Sao Paulo ima najvecu imigraciju Japanaca van Japana. Kazu da cak 1.5 miliona Brazilaca vodi poreklo iz zemlje izlazeceg sunca. U Sao Paulu imaju svoju cetvrt Liberdade koja izgleda kao mali Japan, ukrasena je japanskim lampama, puna je japanskih restorana, tematskim prodavnicama i malim bastama. Zanimljivo je i kako je nastao naziv Liberdade. Logicno je pomisliti da je u pitanju neki trg slobode popun nasih, povezan sa nekom revolucionarno oslobodilackom tematikom, ali nije. Na mestu danasnjeg trga nalazila se poljana sa vesalima gde su vesali robove. Posto je za njih smrt bila jedina sloboda otud naziv Liberdade. Sem skrivenog naziva i jedne male crkvice, nije ostalo nista da podseca na nasilnu proslost.

Malo dalje van centra, na poslednjoj stanici zelene linije nalazi se Villa Madalena, boemska cetvrt gde se skupljaju studenti i srednjosklci. Tu se nalazi gomila kafica i artistik studija, restorana i barova, ali i jedna od najboljih koncetracija grafita i wall-arta u svetu. Posebno je popularna Beco do Batman mala cetvrt od par ulicica ciji su zidovi prekriveni fantasticnim grafitima i wall artom. Relja je iskreno bio odusevljan i pozirao je pored svakog grafita i trazio da ga slikamo. Posetili smo i Sao Paulo Aquarium, posto akvariume ne propustamo. Malo nas je iznenadila cena i cinjenica da deca od 2 godine placaju ulaz (za odrasle 90 reala, deca od 2 godine 60 reala), u zemlji gde je toliko sirotinje troclanoj porodici treba 60 evra da vidi nesto sto bi trebalo da bude dostupno sirokim narodnim masama. Sem cene nije bilo drugih neprijatnih iznenadjenja jer je akvarium vrlo dobar. Relja je uzivao jer obozava akvariume, mada je Sao Paulo aquarium vise polu-zoo, ima dosta kopnenih vrsta poput vidri i polarnog medveda.

Od delova grada koje treba obici je i centar, mada nije na prvom mestu. Mogu se videti prelepe istorijske zgrade u baroknom i neoklasicnom stilu, ali i nekoliko art-deco zgrada kao sto su Edificio banco do Sao Paulo i Estadio Municipal. Tu su i Sao Paulo Catedral koja vuce korene iz 1589., izradjena u neo-gotickom stilu kao i jos lepsi manastir Sao Bento.

Centar Sao Paula ipak ostavlja gorak ukus. Mada ni ovde, kao ni u ostalim delovima grada, kao i u Brazilu generano, nismo primetili kriminal, i osecali smo se bezbedno, sliku centra kvari masa klosara – koji nam ne smetaju kao takvi – ali okolo je puno djubreta i siri se nesnosan smrad koji oni ostavljaju za sobom. Posto ih je mnogo, ceo centar pati od njihovih nus pojava. Za divno cudo, skoncetrisani su samo u centru i nigde vise, tako da je ovo najkriticniji deo grada.

Sao Paulo je ono sto zovu vibrant city koji jos uvek gradi svoj turisticki potencijal. To je grad za Paulistanose, kako sami sebe nazivaju. Pored gradskih atrakcija posetili smo lokalne restorane gde smo se uglavnom nalivali svezim djusom od marakuje. Paulistanosi su srdacni, kao i vecnina Brazilaca, slabo pricaju Engleski, ali smo se sporazumevali na mom spanskom (ma koliko los, mnogo je bolji od njihovog engleskoj). Relja je naravno sticao prijatelje za sebe i za nas. Vrlo su otvoreni, ekstroverti i prijateljski nastrojeni. Porodice sa decom “jako lako prolaze”. Jedino, ako vam treba nesto da zavrsite, kao na primer kupovina mobilne internet kartice i kredita, istrenirajte strpljenje jer usled njhihovog ne znanja engleskog, sam proces prestavlja uzasnu komplikaciju. Iako se u Brazilu govori portugalski jezik, kao sto rekoh, i sa minimumom spanskog se dosta postize.

Sve u svemu: ako me pitate da li vredi videti Sao Paulo odgovor je – da, vredi, sigurno 2 do 3 dana, pogotovo ako je to polazna ili odlazna tacka za i iz Brazila.

Florianapolis

Za Florianapolis smo leteli lokalnim GOL airlinesom. Cena avio karte je bila ultra jeftina – 28 dolara po osobi. Kao sto rekoh, uvek putujemo sa minimumom ocekivanja, tako retko sta moze da nas razocara, ali svasta moze da iznenadi. Jedno od vecih pozitivnih iznenadjenja jeste Florianopolis odnosno ostrvo Santa Catarina.

Viewpoint in Florianopolis

Floripa, kako ga zovu lokalci, je grad cija je polovini na kopna a druga polovina na ostrvu Santa Catarina – koje je sa kopnom povezan mostom. Ostrvo je dugo 54 kilometra i ima 42 plaze. E sad, ako bi ga poredili sa nekim tropskim ostrvom, verovatno bi ste rekli da nije toliko “instagramish”, ali naravno slike nisu sve. Ostrvo poseduje poseban vajb kakav ne postoji na Karibima ili u Jugoistocnoj Azili, i to se ne moze prikazati na slikama. Prvo sto odaje utisak jeste da je to ostrvo srednje klase. Ne u snobovskom smisli, ali nema toliko sirotinje koja se moze videti po Sao Paulu, nema favela, sve je sredjeno i cisto poput nekog mesta na Floridi. Na Floripi zivi pola miliona ljudi i ima dosta turista, ali turizam nije primarna grana: glavne grane privrede su IT indistrija i usluge. Turizam je manji deo privrede i nemate osecaja da ste na ostrvu poput Phuketa ili Cozumela, gde su svakog trena spremni da vam isisaju novac, docekaju i ubrzo otpreme. Sem plaza ostrvo ima pescane dine, dzunglu i dva jezera (lagune) koje nisu kanalizacioni otpadi, vec vode sa plavom zastavicom.

project tamar turtle sanctuary in Barra da Lagoa

Plaze na istoku su otvorene ka okeanu i popularne su za surfovanje, dok su one na severu za brckanje. Voda je topla, obala je cista, uvek ima nesto da se prezalogaji, piju se kaipirinje (brazilski koktel slican mohitu samo bez mente), blagi ljudi, prijatna muzika. Cene su u proseku 5-10% vece nego u Beogradu i posle duze vremena sam nasao mesto gde sam stvarno zazeleo da ostanem. Jedino sto se cini skuplje to su restorani, nema tog balkanskog zdranja preukusne hrane za male pare. Smestaj smo bukirali preko airbnba oko 25 EUR za noc, soba u ogromnoj kuci. Na plaze smo isli uberom, na onoliko plaza koliko smo uspeli za pet dana: Joaquina, Barra da Lagoa, Praia do Forte, Jurere, Mole, Campeche i Cauldron. Glavno desavanje na ostrvu je u mestu Lagoa de Conceicao, malom gradicu koji se nalazi u jednoj od laguna. Posetili smo i Project Tamar – turtle sanctuary iliti azil za kornjace, projekat koji je preokrenuo negativan prirastaj kornjaca u celom Brazilu. Relja obozava kornjace i posebno je bio odusevljen ovim azilom. Ne Floiranapolisu smo ostali pet dana i slobodno mogu da kazem da smo mogli da ostanemo i duze.

Curitiba

U Curitibo smo iz Florianapolisa dosli autobusom, za oko cetiri sata. Ovde smo dosli prvenstveno zbog povoljne cene avio-prevoza za Iguazu Vodopade, koja je kostala svega 40 dolara, dok je na primer iz Sao Paula bila oko 100 USD, a iz Floripe cak nije bilo ni moguce leteti direktno. Drugi razog jeste Serra Verde express, voz koji putuje od Curitibe za Parangue, i navodno je jedno od 5 najlepsih voznji vozom u Severnoj i Juznoj Americi. Na zalost, kockao sam se sa kupovinom karata i na kraju nismo uspeli da ih kupimo. Naime, hteo sam karte da kupim na licu mesta, ali posto je bila nedelja prodajno mesto nije radilo. Kada sam pokusao da ih kupim on-line, vise ih nije bilo. Tako smo, neplanirano, imali dva dana da obidjemo Curitibu. To je grad koji smatraju za jedan od “najevropskijih”, zato sto je vecina imigracije dosla iz Evrope i nije bilo plantaza na kojima su radili robovi. Posetili smo botanicku bastu, muzej zeleznice koji je takodje i shopping mall i ima dosta sadrzaja za decu. Najzanimljivije i najautenticnije sto smo videli je Parque Barigui u kome zive slobodno pustene Kapibare, gigantski hrcak (koji podesca na ginejsko prase) zivi u rupama i valja se u blatu poput praseta 🙂 Mozete ga videti i u Beogradskom Zoo vrtu.

Iguazi vodopadi

Iguazi ili Igazu vodopadi su mozda i hajlajt ovog naseg putovanja. Kada sam planirao itierner, odlucio sam se za sledeci nacin: citao sam na netu da je za potpuni osecaj vodopada potrebno videti ga sa obe strane – Brazilske i Argentinske, sto se ispostavilo kao tacno. Ne postoji procena koja je strana bolja, jer se dopunjuju, sa jedne se vide vodopadi iz daljine, a sa druge ste u zizi, odnosno u samom buku. Takodje, shvatio sam da vremenski uslovi mogu da budu veliki problem i po prilicna je kocka kakvo ce vreme biti. Vodopadi jesu nesto sto se moze obici i po kisnom i oblacnom danu, ali subjektivni osecaj po lepom vremenu je mnogo lepsi, o fotkama da ne pricam. Ok, ne idemo tamo zbog slikanja, ali ko ne zeli da ima suncanu i lepu, a ne tmurnu i sivu sliku sa najboljih vodopada na svetu, neka baci prvi kamen. Kako bih amortizovao rizik isplanirao sam put tako da na Iguazu dodjemo iz Kuritibe ujutro, budemo ceo dan na vodopadima na brazilskoj strani, predjemo granicu uvece, prespavamo na Argentinskoj strani i sutra letimo za Buenos Aires. Mesto na Argentinskoj strani se zove Puerto Iguasu, a na Brazilskoj Foz Do Iguazu, u pitanju su i dva odvojena aerodroma, cisto da ne bude zabune. U Buenos Airesu bi ostali sedam dana i leteli nazad za Iguazu, videli argentinsku stranu vodopada, presli granicu i kasno uvece (rano ujutro – leteli za Rio).

Igazu Vodopadi, pogled sa Argentinske strane

Prvo vidjenje vodopada je bilo po kisnom danu. Ne mogu da kazem da ugodjaj bio manji, ali recimo da ni jedna fotografija nije otisla javno. Posle sedam dana smo imali savrseno vreme. Za one koji ne znaju Iguazu su jedni od najvecih vodopada na svetu, medju najipresivnijim, jedno od sedam svetskih prirodnih cuda, ali ono po cemu su naj – je da su najduzi od svih na sveu (2.7km). Ono sto ja mogu da kazem, po skromnom misljenju nekog ko je dosta putovao, je da je ovo jedno od najboljih i najimpresivnijih stvari koje sam ikada video (zajedno sa Petrom u Jordanu i Angor Watom u Kambodzi). Posetio sam Nijagarine vodopade pre devet godina i bio sam odusevljen, ali Iguazu vodopadi su me prosto oduvali. Videli smo ih sa obre strane i obisli sve trackove i svaki pogled na njih oduzima dah. Dzungla koja ih okruzuje, Tukan koga smo videli u prirodi, juznoamericki Coti rakuni i majmuni koji tumaraju naokolo daju celom mestu posebnu draz. Videvsi vodopade izbliza u Djavoljem Grlu (centralnom buku), tu masu vode koja se obrusava u ambis, osetio sam se najsitnijim i najbespomocnijim ikad u zivotu. Pored te zastrasujuce snagu prirode, covek se samo jedno malo nista, zrno peska koje stoji pred hektolitrima vode koja sa svih strana nadire i nestaje u sekundi. Kao pred Bogom na sudnjem danu. Tera te da se duboko zamislis. Zbog ovog vredi putovati, leteti, sipciti, nositi petnest kilograma na krke na 38 stepeni. Da, video sam nesto fantasticno, nesto sto postoji Bog te pita otkada i sto ce ostati isto tako velicanstveno, stotinama godina kasnije, kada ni nas vise ne bude. Takodje sam pomislio: da li ce se ovo cudo prirode urezati Relji u podsvest, da ga prati do kraja zivota i tera ga da putuje belim svetom poput Kapetana Kuka, Tora Hejerdala, Srbe Kojadinovica? Toliko je velicanstveno da jednostavno ne zelis da odes sa tog mesta jer se bojis da je svaki pogled sa tog vodopada mozda poslednji velicanstveni pogled koji ces vise ikada imati.

Relja u Aves Parku kao gospodar zveri

Kada smo dolazili iz Curitibua, sleteli smo u Foz do Iguazu aerodrom, od koga do hotela moze da se stigne i pesaka, ali zbog torbi i Relje uzeli smo taksi (kostao je oko 5 eura). Ostavili smo torbe u lokeru i otisli u obilazak Od kapije gde se kupuju karte do samih vodopada vozi vas autobus koji je ukljucen u cenu karte. Posle vodopada posetili smo fantasticni Parque Das Aves, park za pticama koji se nalazi na oko 200 metara od ulaza na vodopade. Park ima fantasticnu kolekciju ptica, leptira, kolibrije i sve je u polu otvorenoj varijanti. Relja je bio odusevljen, on inace voli zivotinje i zoo vrtove. Od vodopada smo uhvatili direktan autobus za Puerto Igasu, na argentinskoj strani, koji je kostao manje od 3 EUR. Prelazak granice je jednostavan: da bi prosli pasosku kontrolu, putnici izlaze iz autobusa, a stvari ostaju u vozili. Nesto dalje, nalazi se tromedja izmedju Argentine, Brazila i Paragvaja, mesto gde se vide zastave sve tri zemlje i odakle se pruza fantastican pogled na reku – gde se granice ove zemlje. Od Puerto Iguasua uzeli smo taksi do istoimenog aerodroma, cena 400 reala (8 EUR) ali to je bilo relativno povoljno jer minibus (koji je najjeftinija opcija) kosta 200 reala po osobi.

Prilikom povratka iz Buenos Airesa, ponovo smo sleteli u Puerto Iguasu i po prethodnom planu krenuli u obilazak vodopada sa argentinske strane. Vodopadi se nalaze na 6 km od i jedini nacin da se dodje od aerodroma je preskupi taksi od 15 evra. Ili to ili pesaciti 6 kilometara po suncu i prtljagom u rukama. Na srecu, i na argentinskoj strana postoje lockeri, pa smo ostavili torbe tamo.

Nakon obilsak vodopada, odlazimo do autobuske stanice u Puerto Iguasu i tu hvatamo bus za Foz do Iguazu, gde smo nasli smo jako dobar diner sa fantasticnim sokom od marakuje!

Sto se tice Relje nigde nismo imali vecih problema. Sa sobom smo ponelikolic, kojima relativno lako moze da se ide, sem odredjenih delova gde su stepenice i tu moraju da rade misici. Relja je posebno bio odusevljen tom silinom vode koje pada kao i zivotinjama koje se vrzmaju naokolo i ceo put sa njim je prosao vrlo lako. Obe strane vodopada imaju restorane sa relativno razumnim cenama, samo morate da pazite na hranu – da vam je otmu Koati rakuni!!!
Jako bih voleo da se vratim ovde jednog dana.

Buenos Aires

Avio prevoz do Buenos Airesa je mnogo jeftiniji ako se leti sa nekog aerodroma iz Argentine, jer je to onda lokalni leti. Zato smo i mi isplanirali da letimo za Foz do Iguazu, obidjemo vodopade na brazilkoj strani, predjemo u Puerto Iguazu autobusom i odatle da hvatamo let za Buenos Aires. Povratna karta – 100 USD. umesto 350 koliko je kostala iz Rija ili Sao Paula za te datume. Odlucili smo se za sedam dana i to se cini sasvim dovoljno da se natenane obidje ceo grad.

Prvi utisak je da je Buenos Aires ogroman, raskosan, uredjen, lep, miran – gotovo evropski grad, sa sredjenim parkovima i prekrasnim fasdadama. Arhitektura je fantasticna, grad lici kao na neki crossover Madrida i Beca. Sigurno, jedan od lepsih koje sam obisao. I, jedan od jeftinijih. U poredjenju sa Beogradom neke stvari su i jeftinije. Nisam siguran da li je to samo zbog toga sto je pezos devalvirao i sto je na udaru nova kriza, ali recimo karta za metro ili autobus kosta oko 0.4 EUR, kafa je oko 1 EUR, hotel sa dve zvezdice u cetru grada sa doruckom je oko 18 EUR. Za Jelenin rodjendan smo otisli u fantastican restoran/kafanu, pili smo vino, jeli kobasice, argentniski govedji stejk, salatu, grilovani sir – za svega 20-ak EUR, za nas troje. Inace hrana u Argentini je fantasticna. Ma jeste hrana u celom svetu ukusna i interesantna, ali ono sto dobijes za svoj novac ima najvecu vrednost u Argentini i Srbiji.

Centar Bueonos airesa je Florida ulica – pesacka zona sa buticima i kaficima, koja jako podseca na nasu Knez Mihajlovu. Plaza de Mayo je centralnai gradski na cijem istocnom delu se nalazi Casa Rosada iliti Roze kuca – palata predsednika Argentine, originalno izdanje iz 1580. godine, kada je izgradje i ceo trg. Po legendi je roza jer su u krec dodavali kravlju krv kako bi zastitili zgradu od velike vlage koja vlada Buenos Airesom. Svetskoj javnosti je poznata po Eviti i njenom muzu Huanu Peronu sa cijeg su balkona drzali svoje cuvene populisticke govore. Avenida 9 de Julio je najsira ulica na celom svetu, svaki pravac ima sedam traka.

Museo de los Ninos odnosno deciji muzej u Bunenos Airesu

Posetili smo La Boca cetvrt gde se nalazi ulica Caminito, poznata kao ulica tanga. U ovom kvartu se takodje nalazi stadion Boca Juniora, cuvenog tima za koji je igrao Maradona. Obisli smo promenadu koja ima fantasticni brod muzej ARA “Presidente Sarmiento”, sa kraja 19.og veka, koji je obisao planetu citavih sest puta. U San Telmu mozete videti ulicne igrace kako igraju tango dok pijuckate sangriju i jedete argentisku govedinu. Posetili smo Planetarium koji se smatra za jedan od 10 najboljih na svetu. Projekcija je fantasticna, i za nas koji ne govorimo spanski – sasvim razumljiva. Jedino se Relja malo zbunio zbog projekcije na kojoj je “cika na mesecu”, narednih par dana je ponavljao cika, cika, kad bi video mesec. Malo jeziviji deo puta je bio obilazak groblja, Cemetario de Recoleta, ali je mesto fantasticno fantasticno zbog impozantig mauzoleja, kakvi se mogu videti u Parizu i mozda nigde vise. Na ovom groblju su sahranjeni predsednici Argentine, Evita Peron i Napoleonova unuka. Posetili smo i Japanski Vrt, autentiacni kutak, poput onih u Japanu, koji je pre neku godinu proslavio 50 godina postojanja.

Od off the grid mesta posetili smo Palermo SoHo i Kids Museum. Palermo Soho je deo koji je skoncentrisan oko Plaze Serano. Krcat je kaficima, modnim izlozima, resotranima, barovima i ulicnim artistikim tezgama. Zato je i dobio ime po originalnom SoHo-u. Male kuce su pretvorene u butike i barove pa celoj cetvrti daju boemski duh. Oko trga se nalaze i tezge sa rucno pravljenim nakitom. Mueseo de los Ninos nije bas pravi muzej, vise kao interaktivni park. Nalazi se u okviru mall-a i u njemu smo proveli oko tri sata sa Reljom. Muzej je koncipiran tako sto podstice “karijere”, dete moze da se igra tako sto kupuje ili prodaje stvari u marketu, radi na televiziji, poradja bebe, ukrcava tovar na brod. Koncept je ucenje kroz igru i nije potrebno nikakvo znanje spanskog, igre su univerzalne i jako kreativno osmisljene.

Sve u svemu Buenos Aires nam se jako dopao i poprilicno ga je lako obilaziti, ako ste sa decom u kolicima. Svuda je moguce proci, jer su trotoari siroki, ulazak u autobus je lak jer imaju visoke ivcnjake na stanicama. Parkica za decu ima na svakom cosku, ogradjeni su i imaju puno razlicitih sprava za igranje. Par puta smo naisli na klovna koji u popodnevnim casovima obilazi parkice po centru, klinci se skupe oko njega i on im odigra kratku prtstavu posle toga ima od balona pravi razne zivotinje. Ceo ugodjan nije skup, klovnovi nesto zarade a mladja deca su posebno odusevljena.

Costa Verde

Nakon druge posete Iguazi vodopadima, iz Foz do Iguazu imali smo let za Rio De Janeiro. Bio je to i najtezi deo ovog putovanja, jer je let bio u 4:50 ujutro. Spavali smo nesto malo na aerodromu a posle leta je sledila voznja kolima od Ria do Paratia. Za Relju to nije bilo toliko strasno jer on jos uvek moze da spava u kolicima pa je mogao da spava na aerodromu, a potom je nastavio u avionu. Za njega je u stvari najdosadnije ako je dugo u kolima i zbog toga nosimo tablet sa par omiljenih crtaca – sto je spas i za nas i za njega. U principu izbegavamo da mu pustamo crtace, to je nesto sto radimo samo u izuzetnim prilikama, a duge voznje su jedne od njih,

Costa Verde ili zelena obala, smaragdna boja vode u Angri dos Reis

U Riu smo bukirali rentacar sa planom da sedam dana obidjemo deo obale od Sao Paula do Rija poznatijoj kao Costa Verde. Nakon 5 sati voznje kolima, stigli smo u Paratiju i tu ostali dva dana, odnosno dve noci. Smestaj smo uzeli preko bookinga, imali smo sobu u velikoj lepoj kuci sa bazenom. Prava steta je bila sto nismo imali vise dana. Domacini su bili jako ljubazni i konacno smo se posteno odmorili. Parati je kolinijalani grad na obali na pola puta izmedju Sao Paula i Rija, okruzen dzunglom, plazama i vodopadima. Rentacar nam je omogucio da vrlo lako pristupimo okolnim znamenitostima. Prva stvar koju primetimo jeste da nema horde turista na dnevnim turama, stavise u samom Paratiju vecina turista su domaci turisti, nesto malo ostatka Juzne Amerika, po neki Amerikanaac i par Evropljana. Tobogan i Tarzan vodopadi se nalaze u dzungli, voda je bistra, osvazava u vrelom danu. U vodi se brcka oko 6-7 lokalaca, tu je jedan restorancic do kog se dolazi visecim mostom, gde jedan momak svira moderne brazilske hitnove na gitari. Priajtna muzika, blagi ljudi. Na okolnim drvecima se igraju majmuni kaupicni. Osecali smo se kao da nismo turisti, vec neki istazivaci koji su se uklopili u jedno malo lokalno mesto.

Oko 20 kilometara juzno od Paratija nalazi se Trinidad Beach. Plaze u Jugoistocnoj Aziji jesu okruzene nekom vrstom sume, ali ova plaza je okruzena pravom dzunglom. Red peska, put iza i prava Atlantska kisna suma. Poput one iz filma Apokalise, gledas je i samo cekas kada ce Jaguar da iskoci. Talasi su veliki, turista nema, samo vesele brazilske porodice koje gledaju Relju kako sljapka po plicaku i pitaju nas odakle smo.

Iz Paratija smo krenuli za Angru dos Reis, udaljenu oko dva sata kolima, mada je nama trebalo tri, jer je tokom oluje jedno stablo palo na sred puta, pa smo morali da sacekamo da se kolovoz rascisti. Inace, vreme u Brazilu je krajnje nepredvidivo. Desi se da je vedro do 4-5, nigde ni jednog oblaka i onda se za pola sata navuku sivi oblaci i krene nikad jaca oluja. Kisa ispada, vreme se razvedri i za par sati kao da nista nije ni bilo. Angra dos Reis je takozvani Jump off point za ostrvo Ilhu Grande, mesto odakle polazi trajekt, ali sama obala oko Angre je takodje jako lepa. Sem Ilha Grande ovde se nalazi jos 364 ostrva, po jedno ostrvo za svaki dan. Mi smo imali samo dve noci i jedan ceo dan za Angru, spavali smo preko airbnb-a gde su nam domacini bili jedna predivna porodica. Brazilci su inace jako gostoljubivi, ekstrovertni i prijatni, ali takodje kada ste sa njima i kada se sprijateljite postavljaju se zastitnicki. Svuda ima finih ljudi, ali vise puta me je iznenadila ta prijatnost i gostoljubivost bez ikakvog ocekivanja za uzvrat.

Na ostrvo Ilha Grande se stize vrlo brzo sa speed boat-om. Samo ostrvo je prelepo, prava divljina, nema automobila, putevi nisu asfaltirani i jedino mesto (selo) je to na koje se iskrcate iz broda, Vila do Abrao. Na njemu uglavnom letuju Brazilci, najvse ljudi iz Rija, mada je u nasem smestaju bilo najvise mladih parova sa spanskog govornog podrucja. Ostrvo je skuplje od ostatka Brazila, prvenstveno mislim na smestaj. Bukirali smo jedan jeftiniji hotela i to je bio jedan od najgorih smestaja koje smo ikad imali. Cudo je kako za isti novac, 300 – 400 km dalje, mozes da dobijes smestaj od pet zvezdica. Da smo ostali duze od 2 dana, morali bi da promenimo hotel. Ovako smo 2 dana (noci) ipak nekako izdrazli. Uzasna nehigijena, sve je oronulo, komarci svuda a soba bez komarnika. Za dva dana nismo uspeli da vidimo mnogo. Prvog dana smo obisli plazu na koju se stize peske iz sela a sutradan smo uplatili turu brodicem i tako videli jos tri plaze. Treceg dan smo se u vratili u Angru u prepodnevnim satima, preuzeli automobil koji smo ostavili na parkingiu i krenuli dalje.

Sledeca stanica je bila poluostrvu Buzios, severno od Rija. Buzios je veoma populrno letovaliste i za nas jedno od najvecih iznenadjenje na ovom putovanju – u pozitivnom smislu. Smestaj nam je bio blizu mesta Buzios, koje je i najpopularnije i najsadrzajnije na poluostrvu. Gradic ima uredjene pesacke zone sa restoranima i prodavnicama, prelepo setaliste uz more sa malom marinom. Iako smo za Buzos imali samo dva dana, uspeli smo da vidimo mnogo vise, jer smo od plaze do plaze isli kolima. Plaze su ciste, voda je topla, negde je vise ljudi negde manje, ali nigde nije prevelika guzva. Inace plaze na Buziosu su poznate po tome sto na njima zive morske kornjce pa smo se svo vreme nadali da cemo videti bar neku. Kada smo dosli, gazda smestaja nam je rekao da obavezno obidjemo jednu uvalu, gde su ribarski brodici i jos jednu plazu, gde su sanse da ih vidimo 90%. Istina je da smo ih videli na SVIM plazama. Prvo jutro smo otisli odmah u tu uvalu, sa marinom, ne bi li videli neku. Ali, njih je bilo na desetine, bili smo odusevljeni. Te velike, dobrocudne zivotnje su plivale svuda oko doka sa kog smo ih posmatrali. Kasnije smo obisli jos par plaza, ali sasvim neplanirano smo stali na jednu pred kraj dana i videli kako svakih par sekundi izviri po neka glacica da udahne vazduh. Bile su na 10 metara od obale. Naravno odmah sam uleteo sa maskom i disalicom i za kratko vreme naisao na tri prelepe velike kornjace kako plivaju na samo metar-dva od mene. Posle mene je usla i Jelena dok sam ja bio sa Reljom, tako da smo ih videli oboje. Brazil je inace veliki trud ulozio posllednih 20 godina kako bi se povecao broj kornjaca. Neke vrste su bile skoro istrbljne. Ocigledno je da organozacije pout Project Tamar, ciji smo centar posetili na Florijanapolisu, znaju sta rade. Jedino sto nisam uspeo jeste da napravim planirani zaron sa kornjacama, posto kao instruktor ronjenja retko propustam priliku da zaronim u nekoj novoj zemlji. Za dva dana jednostavno nisam imao vremena.

Rio i karneval

I, na kraju, kao slag na torti – Rio De Zaneiro!!!!

U Riju smo ostali 10 dana, 11 noci. Pretpostavljali smo da je to sasvim dovoljno vremena. Na kraju se ispostavilo da smo lose isplanirali i da nismo uspeli da obidjemo i vidimo sve sto smo planirali i zeleli.

Od 10 dana u Riju, 5 dana je bio Karneval. Za to vreme bilo je gotovo nemoguce ista drugo raditi sem uzivati i zezati se na ulicama Rija. Karneval u Riju je san mnogima, uglavom “mladima” bez dece, ali nista manji ugodjaj nije ni mladim roditeljima, iako iskreno ne predstavljamo dominantu grupaciju. Preovladava misljenje da je karneval opasno mesto, puno alkoholisanih i drogiranih adolescenata, koji gaze jedni preko drugih, da su turisti na meti dzeparosa….Iako nije kao setnja nedeljom Knez Mihahlovom, to (uglavnom) NIJE tacno. Pre svega, vecina ljudi i ne zna kako karneval funkcionse. Karneval u Riju nije jedna ulica, jeno mesto. Po celom gradu ljudi se zezaju, na vise mesta organizovani su blokosi, odnosno lokalne zurke. To je kamion koji predvodi mini paradu sa cijeg se gornjeg vrha ili pusta muzika ili nastupa samba bend. Svi djuskaju, pijuckaju, zabavljaju se, nema guranja, urlanja, gazenja, ima mladih i starih, ima turista. Na Kopakabani i Ipanemi su instalirani montazni WC-i, kako bi ta ogromna masa sveta imala gde da obavlja fizioloske potrebe. Ima dosta policije, nismo videli ni jedno nasilje ili kriminal na delu, sto ne znaci da ga nije bilo, ali definitivno nije bilo sveprisutno. Nekim danima, na nekim mestima, nastupaju Samba skole i mozete videti paradu. To je kompletna svita sviraca, pecava, perkusionista, igraca, kamiona, koreografije… Upoznali smo i dosta brazilskih porodica sa malom decom, posto naravno Relja sklapa poznanstva za nas, imali smo drustvo i bas smo se lepo proveli.

Jedino sto nismo uspeli je da odemo na Sambadrom i to je treca i poslednja stvar koju smo isplanirali a nismo ostvarili. Nekad ne mozes sve:) Uz sav research koji smo odradili propustili smo informaciju da deci do 5 godina nije dozvoljen ulazak na Sambadrom. Inace, ko ne zna, Sambadrom je kruna festivala, gde se 12 vodecih skola takmici za najbolju skolu na festivalu. Postojala je sansa da idemo odvojeno, najpre ja, pa onda drugi dan Jelena, ali smo odustali od te ideje. Koliko god je festival na Sambadromu stvar koju ne treba propustiti, mi nismo hteli da se odvajamo i da se provodimo sami. Izgubilo bi svaku poentu.

Prvih 7 dana dana boravka bili smo smesteni preko airbnb-a a ostala 4 u hotelu. Cene smestaja za vreme festivala su paprene, svi do poslednjeg, preko bookinga i airbnb-a, zele da zarade za tih pet dana, pa su cene i do tri puta vece. Mi smo preko airbnb-a jednu noc placali 50 USD – smestaj koji je inace oglasen na 22 USD. I mozemo da kazemo da smo dobro prosli. Po zavrsetku festivala smo placali isto toliko, ali za hotel sa 4 zvezdice sa doruckom i bazenom na krovu. Ta cetri dana smo se castli, za grand finale celokupnog putovanja.

Smestaj je bio blizu Secerene glave pa smo do njenog podnozja posli peske. Na Secernu glavu se, inace, moz stici samo zicarom, koja je kostala oko 50 EUR, za nas dvoje (troje). Pogled na obalu Rija je stvarno prelep, ali mislimo da je cena preterana. Inace jedino na Secernoj glavi i Korkovado brdu, gde je statua Hrista, mozete videti turiste u vecoj kolicini. Lokalaca nema uopste. Verovatno je cena tih atrakcja toliko velika da je postala ekskluziva za zapadne turiste i kineze. Posle Secerne glave smo obisli Crvenu plazu i deo grada koji se zove Urca, u podnozju secerne glave. U tom delu se nalaze prelepe stare vile, ulice su sredjene i napravljeno je setaliste uz more koje gleda na marinu. Tu lokalici pijuckaju pice i meze iz tanjirica, koje kupe u baru, pa konzumiraju na zidicu pored mora bez ikakvih stolova i stolica. Iako blizu Secerne glave, taj deo uopste nije popularan medju turistima i mi smo ga obisli neplanirano. Ali nam se jako dopao.

Do Statue Hrista je najpovoljnije popeti se tramvajem, koji ide otprilike na 20 minuta. Velika je guzva i moze lako da se desi da, kad dodjete da kupite kartu, prvi sledeci tramvaj na kom ima mesta bude tek za 2 sata. To se nama desilo. Jedino na tom mestu su nam trazili Reljin pasos, kao dokaz da je ”nas’,’ pa smo morali nazad u hotel po njega. Sva sreca, imali smo vremena jer smo cekali i taj tramvaj. Na vrhu, gde je statu, je uzasna guzva i zaboravite na to da imate sliku sami sa statuom. Pogled odozgo je spektakularan: ceo Rio se vidi sa svih strana. Treba obratiti paznju i na vreme kad se ide do statue Hrista i obabrati vedar dan, jer je za vreme naseg boravka u Riju statua bila cesto u oblacima i pretpostavljamo da tada pogled i nije tako dobar.

U Rio de Zaneiru smo obisli botanicku bastu Jardim Botanico, za koju kazu da je jedna od boljih u svetu, sto se tice raznolikosti biljaka. Mozda nije najsredjenija koju smo videli ali je sadrzajna, velika. U jednom delu je jungle track, koji je ustavri pocetak naconalnog parka Tijuca Forest. Predah se moze napraviti u kaficu pored kog je igraliste za decu. U parku smo videli nekoliko malih radoznalih Comon marmoset majmuna koji su tamo ocigledno cesti kao kod nas veverice.

U blizini botanicke baste posetili smo i park Lage – u koji je ulaz besplatan. Unutra je prelepa vila – nekada imanje poznatog brazilskog biznismena i njegove zene, operske pevacice, koje je 1960. postaje gradski park. Ovog puta smo videli Kapucin (Capuchin) majmune koji tamo ”prose” za hranu.

Najveci hram fudbala na svetu – stadion Marakana, nije bas nesto sto privlaci svakog turistu, ali svakako bi trebalo da bude. Svaka cast Nou Kampu, Stamfod Bridzu i drugim svetski poznatim stadionia, ali ovde je 1950-te godine utakmicu izmedju Brazila i Urugvaja gledalo 200.000 ljudi. Tu je Pele dao svoj 1000-ti gol. Cetri kluba igraju utakmice ovde i ovaj stadion je ugostio dva finala svetskog prvenstva i jednu olimpijadu. U kuci slavnih nalazi se i nas Dejan Rambo Petkovic! Inace masa ljudi koja nas je pitala odakle smo, govorili su „aaa Serbia, Petkovic“, neverovatno je kolika je legenda ovaj covek, El Gringo, i koliko malo mu je paznje posvetila srpska javnost… Sem Marakane posetili smo i muzej Fluminensea, za koji je uostalom igrao i Petkovic.

Za kraj putopisa smo ostavili plaze Ria. Kad se kaze Brazil, prvo sto vecina ljudi pomisli je plaza Kopakabana. Najpoznatija i najveca gradska plaza na svetu. Mozda su bas iz tog razloga jedino za ovo mesto nasa ocekivanja bila velika. Sto nije dobro. Iskreno, prvi utisak nije bio vaaauu, jer smo tokom putovanja videli puno lepsih plaza, pa cak i gradskih, kao sto je Miami beach, ali kako neko vreme provedete na njoj shatite da jeste posebna i da ima nesto sto druge plaze nemaju. Ona nema ni najlepsu boju vode, ni beli pesak, pomalo je i prljava, ali ne toliko s obzirom koliko je ljudi na njoj. Pa zasto je onda posebna? Ako nas pitate, najvis zbog Brazilaca njihove opustenosti i vedrine. Zbog velicine deluje impresivno, na jednom njenom kraju je cuvena Glava Secera i taj pogled je kao sa razglednice. Na cuvenom setalisu sa crno-belim mozaikom, jednim od simbola Kopakabane, nalaze se kafici i restorani, ali na pristojnoj udaljenosti. Svi su npravljeni u istom fazonu i iz svakog se cuje fina muzika, uglavnom Bosnova.
Ipanema je plaza koju od Kopakabane deli jedno brdo. Veoma su slicne, mada je Ipanema malo kraca i uza, ali cistija i ima lepsu boje vode. Deo Ipaneme zovu Leblon – deli je samo jedan kanal, ali je u principu to ista plaza.

I, na kraju

Juzna Amerika je definitivno bilo pozitivno iskustvo i drugacije od svih do sada. Iako bez tropskih plaza, putovanje Brazilom i Argentinom vise nam se dopalo nego recimo po Karibima. U Dominikani i Jamajci jeste lepo, ali ste osudjeni na rizort sa ogradom od pet metara, a to u Brazilu ne postoji. Putovanje kroz obe zemlje je jednostavno i lako. Postoji mnostvo opcija, s tim sto one jeftinije nisu po pravilu losije. Na primer, autobus od Florijanapolisa do Kuritibe ima siroka sedista, ogroman prostor za noge, polazi i stize u minut, ima avionski toalet, cist, radi na vakuum. Kada pomislim da u Srbiji za Brazil misle da je treci svet, bude me malo sramota, koliko smo mi iza njih u malim trivialnim stvarima. Nikad necu zaboraviti Argus Turs autobus do Firence, jedno od prvih nasih putovanja, kada je autobus imao toalet koji „nije u funkciji“ a na nuzdu si morao da trpis i po pet sati. Duple rezervacije, pretrpani autobusi, ljudi gaze jedni druge, svadja… Nista od toga tamo nema. Kazu da klima odredjuje mentalitet i verujem da je to i slucaj za Brazilom.

Koliko smo uspeli da vidimo za mesec i po dana? Iskreno, jako malo. Ako pogledate mapu Brazila i vidite kolika je oblast od Buziosa do Florijanapolisa, uocicete da je samo jedno malo parce. Sto se tice Argentine, videli smo fakticki samo vodopade i Buenos Aires. Trebale bi nam godine da obidjemo ceo kontinent – sistematicno kako to mi volimo. S druge strane, bolje je videti i manju teritoriju, ali je obici kako treba, pre nego ici na blickrig putovanja sa svrhom slikanja za instagram.

Juzna Amerika ce nas definitvno videti bar jos jedanput. Mozda vec uskoro…