Na daleki istok u drugom stanju

Verovatno necemo mnogo pisati o prethodnim putovanjima jer su to bile popularne destinacije o kojima vec postiji dosta sadrzaja na internenu. Izdvojila bih jedno putovanje koje je bilo dosta specificno za mene, to je moje poslednje putovanje u decembru prosle godine na Filipine. Ono po cemu se ovo putovanje razlikuje od ostalih je cinjenica da sam bila u drugom mesecu trudnoce odnosno ceo drugi mesec jer je putovanje trajalo 30 dana.

Naravno nisam planirala da putujem tako daleko trudna ali “radjenje” na bebi je trajalo dosta krace nego sto smo mislili a karte smo u medjuvremenu kupili jer smo naleteli na povoljnu cenu. Za trudnocu smo saznali mesec dana pred put, kad smo vec sve isplanirali i stvarno nismo znali sta cemo dal da putujemo ili da otkazujemo sve. Resili smo da pitamo mog ginekologa (koji me je i porodio u julu) da li je bezbedno da putujem i ako on kaze da jeste nastavljamo sa pakovanjem. Ginekolog je na UZ potvrdio da je sve ok i da mogu da putujem bez problema.

Svakako i ako sam to cula od njega i dalje sam imala neku tremu zbog putovanja u drugom stanju. Let je bio iz Ljubljane preko Frankfurta i Pekinga za Manilu i povratak preko Pekinga za Bec, na Filipinima smo imali jos 4 medju ostrvska leta. To je 9 letova ukupno i pitala sam se kako cu ih podneti. Da bi smo malo olaksali sam pocetak putovanja isli smo nocnim autobusom od Beograda do Ljubljane, imali smo ceo dan tamo sa jednim nocenjem i sutradan ujutru je bio let. Deo puta od Ljubljanje do Pekinga je proso bez problema. Stvar koja me je nervirala je sto smo morali da nosimo debelu odecu i jakne na sebi koje nam nece uopste trebati na krajnjoj destinaciji jer smo putovali 1.decembra ali nam je bila potrebna i u Pekingu gde smo imali 10 sati pauzu izmedju letova. U Pekingu smo izasli sa aerodroma i otisli do zabranjenog grada koji je na zalost bio zatvoren zbog nekog praznika, prosetali smo tim delom Pekinga i vratili se na aerodrom 2 sata pred let. Tu smo vec bili umorni i promrzli od pesacenja a pretstojao nam je jos jedan let od 5 sati do Manile. Na tom letu mi se uzasno smucilo, verovatno jer mi se skupilo vise stvari: trudnica (period kad krecu mucnine) umor, jos smo u Pekingu pojeli neki racic sa rostilja koji nam nije prijo i naravno sve to na gomili prouzrokuje uzasnu mucninu i povracanje.

U Manili sam dva dana dolazila sebi, obilazili smo samo taj deo oko hotela. Plan i jeste bio da ta dva dana predahnemo pre nastavka puta jer Manila i nema nista specijano da pruzi a i ostavili smo za kraj putovanja par dana vise u njoj. Posle Manile smo isli avionom za Davao, jug Filipina na kome nema mnogo turista ali vrlo interesantan pa odatle let za Cebu. Obilazili smo ostrvo Cebu i Bohol jer su blizu, 7 dana. Dva prelepa ostrva i turisticki popularna. Na Cebuu je ronjenje jako dobro pa je suprug to iskoristio a ja sam se zbog trudnoce “zadovoljila” snorkelingom i ronjenje sam preskocila. Na organizovanoj snorkeling turi smo videli kit ajkule, prelepa nezna bica koja u tom periodu borave jako plitko blizu obale. Drugi dan smo slucajno na jednoj plazi naleteli na 3-4 morske kornjace bilo je prelepo i ja sam se nekako zadovoljila snorkelingom pa mi nije ni smetalo sto ronjenje preskacem.

Sa Cebua smo leteli za ostrvo Palavan koje je najudaljenije, najmanje naseljeno a ispostavilo se i najlepse. Obilazili smo ostrvo uglavnom nekim kombijima ili brodicima na susedna ostrvca. Na jednom tom izletu sam u kombiju sedela pozadi pa mi je pripala muka. Zamolili smo vodica da predjem napred morala sam joj reci da sam trudna da bi znala zasto trazim, odmah je organizovla da se zamenim sa jednom devojkom i do kraja puta me je pitala par puta da li mi je bolje, cek je kad smo presedali u drugi kombi drugom vozacu rekla da vozi pazljivo jer sam trudna. Tako da sam za moje drugo stanje govorila samo bas kad moram, ovako niko nije znao jer stomacica jos nije bilo. Na Palavanu su Filipinci dosta drugaciji u pozitivnom smislu od sunarodnika na ostalim ostrvimm, pretpostavljam jer su izolovaniji nisu se mnogo mesali sa drugim nacijama i nema ih mnogo, ostrvo nije prenatrpano ljudima. Treci dan na Palavanu se pokvarilo vreme i pocele su obilne kise kise, prouzrokovane tajfunom koji je protutnjao severnim delom Filipina. Kise su trajale 4-5 mada sve redje i slabije sva sreca, prvi dan je izgledalo kao da cemo se podaviti u toj kolicini vode koja se slivala iz oblaka. Posledice tajfuna nisu bile samo kise vec i talasi na moru pa je tih dana bila zabranjena plovidba. Dan pre nego sto smo trebali da nastavimo put i brodom se prebacimo na ostrvo Koron, (odakle smo imali let za Manilu) morski saobravaj je ponovo uspostavljen. I ako uspostavljen talasi su i dalje bili tu. To mi je ubedljivo bio najgori deo putovanja, na samom kraju malte ne (imali smo jos para dana na Koronu i par dana u Manili). Takvu mucninu u zivotu nisam imala, kako je brod odmicao bila je sve veca i veca, talasi su bili svo vreme a putovali smo 8 sati sigurno. Tek posle drugog izbacivanja svega iz zeluca sam zaspala od iznemoglosti. Desilo mi se par puta da dobijem morsku bolest ali nikad tako, ne znam da li je trudnoca glavni krivac ali sigurna sam da nije jedini, kao i u avijonu nagomilalo se vise stvari. Verijem da je brod kojim smo isli bio u malo boljem stanju ne bi bilo tako strasno. To ustvari nije bio trajekt kao sto smo mislili vec veca vrsta banke koja zapljuskuje sa svih strana, svi smo bili mokri.

Ostatak putovanja je proso sasvim ok sve do Beograda. U Pekingu smo opet imali veliku pauzu izmedju letova ali umesto tumaranja po hladnoci uzeli smo sobu u hotelu, malo se ugrejali i odspavali. U Becu smo odmah uhvatli prvi autobos za Beograd a bogu hvala ta linija je redovna.

Sve u svemu putovanje u drugom stanju uopste nije lose proslo, ako bih sada mogla da ponovim opet bih isla samo ne bih eksperimentisala sa hranom a sto se tice putovanja brodom isla bih samo po mirnom moru. Jos da spomenem da sam mucninu imala redovno ceo drugi i treci mesec a tamo sam to resavala tako sto sam uvek imala slane krekere uz sebe.